Hoćeš da me ispovediš,– Ja se krijem.
Hoćeš pričest da mi dadeš,
– Ja se smijem.
Hteo bi stavit’ ruku na me,
– Ne podnosim;
A ti hoćeš da me tešiš,
– Ja se zgrozim.
Ti mi veliš: “Čedo moje!”
– Ja se ježim;
Hoćeš da me blagosloviš
– A ja bežim.
Zaglušujem uši svoje
Tvojim reč'ma.
Ti se čudiš čudu tome
– Ja još većma.
Veliš: “Hristos slogu ljubi!”
– Škripim zubi’.
Pitaš gde je vera moja
– Ti je ubi!
Jedna očajna ovčica.
Jovan Jovanović Zmaj
Uvek me (prijatno) iznenade Zmajeve ozbiljne pesme – nekako se previše (bar meni tako izgleda) Zmaj izjednačava sa “… mali Jole iz Topole, zabrino se jako…” tj. dečijim pesmicama.
Da, mislim da je to problem zbog toga što nam je veoma često servirano ono što drugi žele da pročitamo, čujemo, vidimo … o piscima, osobama, ljudima, životu. Ne govorim sad o nekakvoj zavjeri nego o potrebi da svaki pojedinac traga za sebe, ne uzdajući se mnogo u “objektivne medije koji će mu prenijeti istinu.” Upravo spremam tekst o jednom fantastičnom čovjeku za koga se malo čuje, a trebalo bi više.