Kad nas muči neki jad …

Hajdina neveselost nije izmakla bakinom oku. Starica je čekala nekoliko dana da vidi hoće li biti promjene i neće li se dijete razvedriti. Ali, kako se ništa nije promijenilo, a baka, ponekad, već u rano jutro opazila da je Hajdi plakala, pozva je jednog dana u svoju sobu, stavi je ispred sebe i upita vrlo nježno:

„Sad mi kaži, Hajdi, šta ti je. Zašto si tužna?“

No, upravo pred ovom dobrom bakom, koja je prema njoj tako ljubazna, nije htjela da se pokaže nezahvalnom. Baka nakon toga možda ne bi ni bila više tako prijatna. Zato Hajdi žalosno reče:

„To je nešto što se ne može reći.“ 

„Ne može? A možda bi se moglo reći Klari?“, zapita baka.

„O ne, nijednom živom stvorenju,“ uvjeravala je Hajdi, a izgledala je pri tom tako nesrećna da se bakica sažali.

„Dođi dijete“ , reče baka. „Kazaću ti nešto: kad nas muči neki jad, koji ne možemo nikome da kažemo, onda se potužimo dragom Bogu na nebu i molimo Ga da nam pomogne. On zaista može biti od pomoći u svakoj patnji koja nas tišti. To razumiješ, zar ne? Ti se svakako redovno moliš naveče dragom Bogu na nebu i zahvaljuješ mu za sve dobro, moleći ga da te izbavi od svakog zla?“

„O ne, to nikad ne činim“, odgovori Hajdi.

„Zar se nikad nisi molila Bogu, Hajdi? Da li znaš da se moliš?“

„Molila sam se samo s prvom bakom, ali to je bilo davno, i sve sam zaboravila.“

„Vidiš, Hajdi, mora da si zato tako tužna što ne znaš nikoga ko bi mogao da ti pomogne. Razmisli samo kako mora biti dobro, ako nas u srcu nešto neprestano tišti i muči, što možemo svaki čas poći dragom Bogu i kazati mu sve. Moliti Ga da nam pomogne u onome u čemu nam se niko drugi ne može naći! A On može uvijek da pomogne i da nam da ono što će nas obradovati.“

U Hajdinim očima sinu zrak radosti:

„Smije li Mu se sve reći?“

„Sve, Hajdi, sve.“

Tekst koji nećete naći u predratnim izdanjima knjige o Hajdi

2 comments