Brigo moja pređi na Boga

Godine polako prolaze, a ja još nemam mladića: Šta će biti sa mnom? Hoću li ostati sama? Toliko puta sam pokušao, ali pošto nemam „veze“, sve je uzalud: Hoću li ikada naći posao? Cene su opet skočile, a plata je ostala ista: Šta ćemo jesti, u šta ćemo se obući? Kako ćemo sastaviti kraj s krajem pored tolikih kredita, pored dece koja idu u školu? Sin mi radi na opasnom radnom mestu: Šta ako mu se nešto dogodi? Star sam i bolestan: Hoće li se moji starati za mene i onda kada budem slab i od mene ne bude bilo puno koristi ili ću smrti morati gledati u oči napuštena, bespomoćna?

Pitanja se nižu. Upućena su budućnosti. Puna su zebnje i straha. Brige! Sedimo sami u svojoj sobi i počnemo misliti o budućnosti: kao da gledamo film strave i užasa… I koliko ga samo dugo moramo gledati! Kad nas jednom uhvate, brige nas ne puštaju lako: muče nas, čine nas nemirnim, stalno nas guraju na posao – da osiguramo budućnost.

Ne budite zabrinuti

Gde je ljudi, tamo je, čini se, i briga. Odrasli, istina često govore o bezbrižnom detinjstvu. Ali to su priče za veliku decu. Odrasli maštaju o bezbrižnom detinjstvu zato što svoje brige iz detinjstva više ne uzimaju ozbiljno – čine im se detinjaste. Ali i deca se brinu isto kao što se brinu i starci. Briga je s nama „od kolevke pa do groba“.

Razlog je jednostavan. Ne znamo šta nam donosi budućnost. Iz njenog tajnovitog krila može nam doći dobro, a može i zlo. Od tog zla, koje je uvek moguće, strepimo. Njega se bojimo. Zato se brinemo.

U svome govoru na gori Isus jednostavno zapoveda svojim učenicima da se ne brinu: „… ne brinite se za svoj život, šta ćete jesti ili šta ćete piti“ (Mt. 6,25). Te reči Isus je rekao ljudima koji su morali živeti od danas do sutra. Prema našim standardima, imali su svakog razloga za brigu. Poput mnogih ljudi u svetu danas, Isusovi sugrađani su većinu svog života proživeli praznog stomaka. Jedan denar, koji je radnik dobio na kraju radnog dana, bio mu je taman dovoljan da sledeći dan prehrani svoju porodicu. Ako jedan dan nije bilo posla, sledeći dan se gladovalo. Ljudima u takvoj situaciji Isus kaže da se ne brinu!

Kad dobro razmislimo o toj Isusovoj zapovesti, dođe nam da se – zabrinemo! Možemo li je uopšte izvršiti? Možemo li ostvariti bezbrižnost poljskih ljiljana i nebeskih ptica? Ako možemo, kako?

„Brigo moja pređi na drugoga“

Prvo pitanje na koje moramo odgovoriti jeste: šta znači odnosno što ne znači brinuti se? Zapovešću da se ne brinemo Isus sigurno ne želi podstreknuti našu lenjost. Usmeravajući našu pažnju na bezbrižne ptice i ljiljane, on nam ne daje primer nerada, nego Božjeg snabdevanja: ako se Bog brine za njih koji su samo Božja stvorenja i ne rade, koliko više će se brinuti za nas koji smo njegova deca i uz to radimo. Dakle: ne brinuti se, ali raditi.

Martin Luter, teolog, na jednom mestu kaže kako ljudi vole da izvrnu Isusovo učenje o brizi. „Brinuti se i čeznuti da zarade novac i steknu dobra, dakle ono što pripada samo Bogu i što je on sebi zadržao – to žele. Ali za rad, koji je Bog zapovedio, ostavljaju Bogu da se brine. Štaviše, sežu se za tim i svu svoju brigu i pohlepu usmeravaju na to da se izvuku od posla i od znoja svoga lica. A Bog želi upravo suprotno: da radimo, a da brigu prepustimo njemu.“

Ne brinuti se, dakle, ne znači ne planirati, ne raditi, ne štedeti „za crne dane“. Ko želi izbeći takvu brigu, taj je jednostavno svaljuje na drugoga. A to je nedosledno. Dok takav čovek sam izbegava rad, on tera drugoga da radi ne samo za sebe već i za njega. Briga u smislu snabdevanja za normalan život mora biti sastavni deo života svakog pojedinca (napr. 1. Kor. 7,32 ss; 2. Sol. 3,10).

Kada Isus govori protiv brige, on misli na teskobnu zabrinutost za budućnost, na onaj mučni pesimizam sa kojim mi nekada gledamo u budućnost. S jedne strane nas ta teskobna zabrinutost čini nemirnima, tera nas na neprekidan posao. S druge strane, ona nas paralizuje, jer nam oduzima nadu.

„Udri brigu na veselje“

Neki imaju veoma lako rešenje za teskobnu zabrinutost. Onda kada bi drugi na njihovom mestu već posedeli od brige, oni se šale, pevaju. Humorom, veseljem potiskuju brigu. Smeju joj se u oči.

U svakom slučaju to je pametnije nego noćima ne sklopiti oka od brige. Prvo, mi se ne brinemo samo s obzirom na ono što će nam se stvarno dogoditi, nego i s obzirom na ono što nam se može dogoditi. Ustvari, psiholozi nam kažu da se tri četvrtine naših briga nikad ne ostvare, u 75% slučajeva brinemo se „u prazno“! Drugo, teskobna zabrinutost ničemu ne koristi: „Ko od vas može brinući se dodati životu svome jedan lakat?“ (Mt. 6,27 EČ). Ne samo da zabrinutost ničemu ne koristi, ona je štetna, i to ne samo po zdravlje. Koliko svoje fizičke energije potrošimo brinući se uzalud kada bismo umesto toga mogli mirno raditi nešto korisno!

Okrenuti brigu na veselje bolje je nego pustiti da briga ovlada nama, ali ni to nije rešenje. Veselili se mi ili ne, budućnost je nesigurna. To što se 75% naših briga ne ostvari ne pomaže nam mnogo zato što ne znamo koje će se ostvariti a koje ne. Zato protiv briga ne pomaže naivni optimizam: sve će to već nekako biti dobro. Činjenica je da mi ne znamo da li će sve biti dobro ili ne. Dobrih razloga da se ne brinemo imamo samo onda kada smo potpuno sigurni s obzirom na budućnost. Tek onda – ali onda zaista! – možemo bezbrižno udariti brigu na veselje.

Bacite brigu na Njega

Kada nam Biblija kaže da nešto ne treba raditi, ona nam često u isti mah kaže da nešto možemo, smemo raditi. U hrišćanstvu zabrana je uvek samo naličje mogućnosti novog, slobodnog života koji nam Bog daje. Tako je zapovest: „Ne budite zabrinuti!“ samo naličje našeg prava da sa svojih leđa stovarimo breme brige i da ga bacimo na Boga: „Prebacite na njega svu svoju brigu, jer on se brine za vas“ (1. Pet. 5,7 EČ).

Neko će prigovoriti kako samo slabići moraju svoju brigu poveriti Bogu, samo oni koji sami ne mogu izaći na kraj sa svojim brigama. To je tačno. Ali to nije prigovor! Jer briga upravo jeste rezultat naše slabosti. Ali to nije slabost koju možemo prevladati. Ona nam je prirođena kao ljudima. Ona izrasta iz našeg nepoznavanja budućnosti i nemogućnosti da njome upravljamo. Budućnost nije u našim rukama. To je činjenica. Ko drugačije misli taj će se brzo otrezniti. Zato predati svoju brigu Bogu nije izraz nedostatka hrabrosti, već treznog realizma koji uzima ozbiljno mogućnost da se budućnost neće uvek odvijati po našim željama.

Budućnost je u Božjim rukama. Zato treba svoju brigu baciti na njega. A njemu je „stalo do nas“ (1. Pet. 5,7). Bog se brine za nas i on to čini zato što mu naša sudbina leži na srcu. Ptice nebeske vredne su njegovog snabdevanja, te ni jedna ne pada na zemlju bez njegove volje. Koliko više mi! „Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim i sve drugo darovati?“ (Rim. 8,32 EČ).

Suprotnost „brizi koja nas pritišće i ne da nam mira“ nisu ni lenjost ni naivni optimizam. Suprotnost brizi je poverenje u Božije snabdevanje.

Molitva

Bacite svoju brigu na Boga! Lakše kazati nego uraditi. Brige, čini se, ne prelaze tako lako s naših na Božja ramena. Kako baciti brigu na Boga? Kada Pavle podstiče Filipljane da „ne budu zabrinuti“, on daje odgovor na to pitanje: „… nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem neka se vaše molbe Bogu očituju!“ (Fil. 4,6 EČ). Molitva! To je ključ! Sve zavisi od toga da li odlučimo da sa svojim problemima i strahovima ostanemo sami, da oko njih neprestano kružimo, da ih puni sumnje u mislima prevrćemo, ili pak odlučimo da se u molitvi okrenemo moćnom Bogu, kome je stalo do nas! Kao deca k svome ocu, tako možemo doći k Bogu da sa njime porazgovaramo o onome što nas brine – o našim malim i velikim, važnim i nevažnim, glupim i pametnim problemima. Sve možemo doneti k Bogu sa radosnom sigurnošću da je u Njega spas.

Prošnje i zahvalnice

Moliti ne znači samo informisati Boga o našim brigama. On ih i onako dobro poznaje. Molitva jeste razgovor sa Bogom, ali posebna vrsta razgovora. Kada razgovaramo sa prijateljem onda razgovaramo na ravnoj nozi. S Bogom, međutim, ne razgovaramo kao jednaki sa jednakim, već više kao dete sa ocem. Zato svaka prava molitva ima dve bitne komponente: prošnju i zahvaljivanje.

Prošnja izražava našu poniznu ovisnost o Božjoj pomoći. Ali ne samo to. Ona svedoči – ona bi trebala da svedoči – o našem poverenju da je Bog voljan i da je u stanju da se brine za nas.

Kad smo uhvaćeni u vir briga prirodno nam je da od Boga prošnjom tražimo pomoć. U tim trenucima puno teže nam je zahvaljivati. A upravo u zahvaljivanju je srž odgovora na problem brige. Brinuti se znači strahovati pred budućnošću. Nasuprot tome, zahvaljivati, znači biti uveren da nam budućnost dolazi iz Hristovih probodenih ruku. Zato što je Jagnje Božje Gospodar istorije, možemo biti sigurni: nikakvo zlo koje nas u budućnosti može zadesiti nije ni približno toliko veliko kao dobro na koje će Bog izvesti to zlo. Ta sigurnost raspršuje u nama nemirnu brigu i rađa Božji mir „koji prevazilazi svaki um“ (Fil. 4,7).

Briga za Gospodnje

Lek koji nam Biblija daje protiv brige nije samo pouzdanje u Boga. Skoro po onom pravilu, klin se klinom izbija. Biblija nam osim pouzdanja u Boga kao lek za brigu daje – brigu, brigu „za Gospodnje“ (1. Kor. 7,32). Umesto da se sa strahom i nepoverenjem brinemo „za svetsko“ – „Šta ćemo jesti?“, „Šta ćemo piti?“, „U šta ćemo se obući?“ – Isus nam kaže: „Tražite najpre carstvo i pravednost njegovu…“ (Mt. 6,33).

Carstvo Božje: ono treba biti naša glavna briga. Prvo, treba se brinuti da se ono širi. Poput Isusa, moramo propovedati carstvo Božje onima koji još nisu doživeli Božju ljubav, koji još nisu postali novi, bezbrižni i zadovoljni ljudi.

Drugo, treba se brinuti da se carstvo Božje doslednije ostvaruje među nama. To jednostavno znači da potaknuti Duhom treba da nastojimo da u telu Hristovom ne bude razdora, „nego da se udovi jednako brinu jedan za drugoga“ (1. Kor. 12,25).

„Sve ostalo će vam se nadodati…“

Ako se oslonimo na Boga i ako počnemo da brinemo da se carstvo Božje širi u svetu i da se doslednije ostvaruje u crkvi, to će ujedno biti najbolji način da se brinemo sami za sebe, jer ako najpre ištemo carstvo Božje onda će nam se sve ostalo – hrana, odelo, naklonost prijatelja: sve ono što nam u životu pravi male i velike brige – nadodati (Mt. 6,33).

Autor: Miroslav Volf