POZNANICA, PETRA, U POTRAZI ZA THE ISKUSTVOM

Nalazim se na pretrpanom partiju u centru grada. Napakovani smo kao sardine. Razgovaram sa mladom damom, Petrom. (Volim retka imena. Razmišljam kako ne poznajem nijednu Petru stariju od 5 godina.) Priča mi da se, uprkos kul poslu i sjajnim prijateljima, oseća nesrećnom. Pitam je šta misli pod „nesrećnom“. Kaže mi da je izgubila fokus u životu; budi se letargična i često uhvati sebe kako plače bez nekog posebnog razloga. (Dok priča razmišljam da, koliko se sećam, ovo jesu simptomi depresije.)  Kaže, mislim da se tako osećam jer mi je život nekako postao ustajao. Živi u istom stanu već 3 godine, i vreme je da ga promeni. Zasitila se svog posla i potrebna joj je promena. Njeno rešenje za ovaj problem je da se preseli u Pariz kako bi osvežila svoj život. Oseća da joj treba neko novo iskustvo.

Pitam je šta njeni roditelji misle o tome? Kaže mi da je prestala da razgovara sa majkom. Zašto? Pre tri meseca majka joj je napustila oca zbog veze koju je već imala sa porodičnim prijateljem. Otac je to prilično teško podnosio. (Činilo mi se da smo konačno došli do razloga za njenu depresiju; ona, međutim, to izgleda još uvek nije mogla da razume.) Uverena je bila da sve što treba da uradi jeste da otputuje, pronađe nove prijatelje i novi posao, i tako doživi i iskusi život kakav bi on trebalo da bude – uzbudljiv, stimulativan i pun smisla.

Šest meseci kasnije dobijam email od ove devojke. Nalazi se u Irskoj; Pariz joj nije pružio ono što je ona od njega očekivala.

Nešto nije u redu sa Parizom.

…

Ovako sklon preteranom razmišljanju kakav sam, eto, razmišljam o Petri. I sebi. I nama. Odvojiš malo vremena da se zaustaviš, da se izmakneš od svega, i samo je pitanje vremena kada će ti se sledeća slika pojaviti, manje-više bistra:

Naučeni smo, mi pripadnici generacija x, y i potonjih, da ćemo smisao života pronaći krozakumulaciju iskustava. Naravno, iskustava stimulativnih i uzbudljivih. Upravo ovi sastojci su, priča nam se, život onih kojima zavidimo (čitaj: slavnih ličnosti) učinili tako ispunjenim i vrednim divljenja. I naravno, tabloidi, trač-pisanija, celebrity news, beskonačne stranice i sajtovi i žitija o njima koji su se dokopali tajne srećnog života i uživaju ga, dugo, uporno, temeljno i živopisno nam predstavljaju te modele kao primere dobrog života. To, naaravno, serviraju oni kojima naprosto to donosi – kamare para. I, priznajmo im, uspeli su u tome da mlađani pripadnici savremenijeh društava postanu temeljno nezadovoljni onim što imaju i jesu (a što je uvek manje i manje intenzivno od tih bogolikih modela, je l` te). A mi nezadovoljni smo, jakako, savršene mušterije za šećerne vodice koje će nam ovi nudkati kao sigurna rešenja koja garantuju zadovoljenje. Uglavno, tako nekako smo postali naraštaj odsečen od vlastitog stvarnog života, neprestano gledajući preko ramena, neutešno sežući za ponuđenim stimulacijama, fatamorganama stvarnog života koji se nikad ne može dosegnuti.

Postali smo robovi romanse zvane „Biću srećna, biću srećan kad…“.

A kad kupimo to što je trebalo da nam doda nešto od tog kvaliteta života, ili kad odemo negde gde je trebalo da nas valjda čeka neki Edem, ili iskusimo ono što su nam obećavali da će nam dati „to nešto“… a to nešto se ne dogodi (čitaj: nasankamo se), spremi nam se nova priča, izmisle se nove gladi kako bismo zaboravili na stare. I tako do u beskonačnost.

Kako smo postali tako laki za hvatanje u te mreže?

Verovatno zato što u potrazi za svojim identitetom, nekada su mladi ljudi imali tradiciju, religiju, porodicu… neki stabilan, vertikalni identitet. Sada su, sada smo ostali bez toga. (Kako? Huh, ko zna…) I ostavljeno nam je da taj identitet sami konstruišemo, na nekoj horizontali. A ovi kojima se sve okreće oko profita imali su spremnu zamenu. Čitao sam negde neke koji su to što se izrodilo krstili hiperpotrošačkim društvom.

„Sreća te čeka iza ugla, kad budeš otišao na OVAKVO letovanje, shvatićeš…“, „Treba da probašONO, i bićeš ispunjen…“, „Obuci TO i doživećeš…“, „Treba ti promena; kada bi našla sebi ONAKVOG tipa, sredila bi se…“

„Biću srećan kada…„.

To je postala naša adikcija. Ulazimo u taj vrtlog ovisnosti, uvek sa potrebom za jačim fiksom da bi zadovoljio naše sve snažnije prohteve, dok usput sve više gubimo sopstvenu slobodu.

Neko će čak reći da naša potreba za smislom, nekim identitetom na dubljem (duhovnom?) nivou, govori da ova hiperpotrošačka kultura koja nas doji svojim mlekom, postaje svojevrsna savremena ekscentrična religija. (A mi, njene katihete ili pak noseći vernici.) Tržni centri i bioskopske sale postali su naše crkve. Slavne ličnosti podsećaju na svece. Kupovina postaje naš sakrament, a trač časopisi postaju naše sveto pismo. Konačno, promenu površine smo poistovetili sa obraćenjem. 

Pa, i liči da je tako.

Nešto nije u redu sa Parizom.

…

Petra

je tek jedna od nas

koji izgleda da tražimo sreću

na pogrešnom mestu,

na pogrešan način.

Ima li neko ideju gde drugo i kako drugačije da je tražimo? (Da pokušamo nešto staro?)

http://youtu.be/Tp6gChxsz6g

Text i video preuzeti sa http://kozivkomrtav.wordpress.com/