Možda je televizija zaista donijela i nešto dobro?

Već nepunih petnaest godina, 21. novembar se vodi kao Svjetski dan televizije. Šta bi se trebalo na taj dan činiti (možda gledati televiziju na neki drugačiji način?) nije nam rečeno niti pojašnjeno. Ali u martu1996. godine Glavna skupština Ujedinjenih naroda je ovaj dan proglasila danom televizije što je trebalo da oda priznanje, kako oni kažu, „ulozi koju je televizija odigrala u obraćanju pažnje svijeta na globalne probleme poput rata i siromaštva te na širenju znanja.“ Svima su jasne pozitivne strane ovog medija, iako osim skretanja pažnje na probleme nije mnogo urađeno na njihovom rješavanju. Zato bi možda bi trebalo malo da se pozabavimo i onim negativnim stranama televizije. U knjizi (Daljinski kontrolisani, autor Džo Viler) koja govori o potrebi smanjivanja vremena provedenog pred televizijom i kontrolisanja istog, posebno za djecu i mlade, nalazim dobra pitanja kojima se možda trebala pozabaviti i gospoda iz UN-a: „Nove generacije rastu programirane da žive nestvarnim svijetom, bez želje i snage da “koračaju protiv vjetra”. Ko će se suprostaviti beznađu i problemima kada oni odrastu?“ U nastavku slijedi izvod teksta iz ove knjige.

„Gdјe god danas da pogledamo, ljudi su zabrinuti – zabrinuti kao nikada do sada. Možda je to zato što postepeno tonemo u najozbiljniju ekonomsku depresiju od 1929. godine. Možda je to zato što se ispostavlja da taj novi i mirni svјetski poredak, za koji smo mislili da je stigao sa rušenjem Berlinskog zida i uklanjanjem Gvozdene zavјese, predstavlja sve drugo osim onoga za šta su ga neki uzimali. Možda se to dešava zato što nam sve više kriminala i nasilja na našim ulicama oduzima sigurnost i slobodu. Možda je to zato što sve više nacija i pojedinaca zapada u nepodnošljivo dužničko ropstvo. Možda je to zato što sada počinjemo da shvatamo koliko grešaka ima i u najnaprednijim obrazovnim sistemima. Možda je to zato što se vraćanje prava ženama izmetnulo u svoju suprotnost, što je dovelo do propasti braka i onoga što nazivamo dom, kao i slabljenja muškaraca sa svim pratećim posledicama. U modernom društvu ima sve manje pravih očeva, i upravo sada osјećamo ozbiljne posledice te pojave. Otac se sada ili sam sklanja u stranu ili ga tamo gurnu, a žene pokušavaju da urade nemoguće: da budu i majka i otac, i da brinu o dјeci i imaju karijeru, da pružaju čvrstu, mušku ljubav i onu nјežnu majčinsku, da štite od spoljnih teškoća i čuvaju unutrašnji duševni mir svoje porodice. Ostaje da se vidi da li ovo nemoguće stanje može da se popravi pre nego što naše društvo samo sebe uništi. Možda je to zato što nam je – pošto manje čitamo i razmišljamo, i rјeđe idemo u bogomolje, zajedno sa naginjanjem društva ka okultnom – teško da dođemo do bilo kakvih ideoloških temelja, i što osjećamo da se temelji društva ljuljaju pod nama. Možda je to zato što nam, bez Više sile u našem životu, život sve više postaje prazan, besmislen, bezvredan, bezukusan i besciljan. Možda je to zato što nam sve učestaliji nemiri koji izbijaju svuda po svijetu pokazuju da je zid koji razdvaja civilizaciju od divljaštva daleko tanji nego što smo mislili. Jasno je da i omanja pukotina može dovesti do nezamislivog nasilja, okrutnosti, smrti, uništavanja, masovne pljačke – pred čim bi policija i građanske vlasti bile nemoćne. Možda je to zato što sada shvatamo da samo čudo može da spase našu izmučenu planetu – da sve složeniji društveni problemi i ekološko zagađenje predstavlja tako veliku pretnju da ne možemo da uradimo ništa drugo osim da zurimo u nju sleđeni od straha. Možda je to zato što smo mi – svi mi – i kolektivno i pojedinačno, i posredno i neposredno, doprinijeli nastanku ovakvog društva, koje sada preplavljuje plima koju smo sami izazvali… i dok nas usisava vrtlog, čeznemo za Gospodarem koji bi rastavio vode i spasao nas od nas samih. Bez obzira na to da li neki od ovih razloga – ili svi oni – leže u osnovi naše zabrinutosti, stvarnost izgleda ovako: zabrinutost nikada do sada nije bila veća.“