Zašto nas toliko pogađa smrt slavnih?

JoeCocker03_new-1Umro je Joe Cocker (Džo Koker). Tim umjetnicima nikad ne znaš pravo ime, ali tako su ga zvali i tim imenom su objavili njegovu smrt: BBC, Time, Guardian, Rolling Stone … i onda “naši” mediji to preveli i prenijeli. Facebookom je krenuo masovni RIP od strane ljubitelja njegove muzike. Zanimljivo, na zvaničnoj stranici (tvrde da je zvanična) ovog pjevača nema nikakve informacije o ovome. Nikakvo čudo kad je poslednja objava iz 2013. godine.

Tužno je kad čovjek umre. Bilo koji čovjek. No, čini mi se da nejednako doživljavamo smrt slavnih od manje medijski propraćenih ličnosti? Zašto je to tako? Evo odgovora jednog mog prijatelja:

“Joe je bio čovek sa kojim sam rastao. U stvari rastao sam sa njegovom muzikom i znao sam njegov izgled. Ali neka baba Joka koja mi je nepoznata naravno da nije ista kao i popularni pevač. Dakle ne radi se o slavi samoj po sebi. Racimo kada bi umrla J.Kareluša ne bih se ni najmanje osetio pogođenim. Ali zato ako umre Nick Cave bicu jako tuzan, da li ti je mozda ovo zadovljavajuci odgovor na tvoju poslednju objavu?”

Dopuštam svakome svu slobodu (koja ne brani tuđu i ne ugrožava druge). Tako i sa muzikom i muzičarima, oporavljenim narkomanima i alkoholičarima (i jednih i drugih mi je žao još dok su živi), te žaljenjem za istima. Ali sve ovo me potaklo da razmišljam …  Juče sam na IMG_7786-1malom seoskom groblju vidio sahranu. Ne znam ko je umro, ni koliko je imao/la godina. Da li je ta osoba bila bolesna ili umrla lako, s osmjehom na usnama? Ne znam ni da li se uopšte umire tako. Ali siguran sam u jedno: da je onima koji su joj bili bliski i koji su je sahranili jednako žao, ako ne iskrenije, nego “nama” za “umjetnicima.”

Umjetnici, imali su drugačiji, “slavniji” život – zar ih i u smrti moramo glorifikovati? I kome je to u stvari potrebno, njima ili nama? Zar smo mislili da će živjeti vječno? Naša tuga će trajati tek toliko dok svoj fokus ne prebacimo na drugog živog slavnog, do njegove smrti. I tako u krug. Mučan je takav život. Skoro mučniji nego neprimijećena smrt.

PS. Zvanična web stranica vas vara: čak i ako navratite kasnije novih koncerata neće biti.

Screen Shot 2014-12-22 at 23.23.34

 

Kara padronka

african-township-boyZovem se Ismais Zambo, rođen sam i živim u Mozambiku. Ja sam onaj dječak što se vi brinete o njemu. A sada da vam napišem ukratko o mom životu, koliko se sjećam do sada.

Imam 10 godina, mlađu sestru i brata. Otac mi je poginuo u ratnim sukobima, a majka mi je umrla kada sam imao 7. godina. Sjećam se dok mi je majka ležala bolesna, ja sam plakao kraj nje, a ona me je tješila: “Nemoj da plačeš, Bog će se pobrinuti za tebe, samo se ti moli njemu kako sam te naučila.” Moja se majka stalno molila Bogu, ali u tom času nisam volio što mi je Bog uzeo oca, a sada i majku. Ubrzo mi je majka umrla, a nas je odvela naša tetka kod sebe. Tetka je imala dvoje svoje djece i nas troje, a ni oni nisu imali ništa, a kamo još za nas. Ponekada nismo jeli ništa danima. Nikad nisam zaboravio šta mi je majka rekla na samrti – da se stalno molim Bogu. Jednog dana su nas odveli u jedan logor i bilo nam je lijepo jer smo imali svaki dan hranu, makar jednom dnevno. Bilo nas je mnogo djece, a poneko dijete je odlazilo u grad u školu. Ja sam mnogo želio da odem iz logora i ponekad sam sanjao da i ja idem u školu. Nikad nisam prestao da se molim Bogu i da mu se povjeravam. Jednog dana, koji nikad neću zaboraviti, pozvali su me i rekli da se spremim jer jedna dobra teta iz daleke Poljske izabrala mene da mi plaća školu u gradu. Ne znam kako ste baš mene izabrali, ali ja sam vam mnogo zahvalan. Za sada vam mogu uzvratiti tako što sam odličan đak. Za šest mjeseci završio sam jedan razred i idem u drugi. Volio bih da mi pošaljete svoju sliku, a ja vama šaljem svoju. Želja mi je da vas upoznam ali znam da je za sada to nemoguće. Ostaje mi da se molim Bogu da vas blagoslovi, da blagoslovi sve dobre ljude. Molim se da se neko sjeti moje sestre i brata da i oni ne ostanu u logoru.

Za sada toliko. Očekivaću vaše pismo, a meni ostaje da se molim i zahvaljujem Bogu za njegovu ljubav koju je iskazao kroz vas.
Vaš Ismais Zambo

Ovo pismo sam prepisao od gospođe koju poznajem. Njena snaja je osoba koja je izdržavala ovog dječaka u školovanju. Dobila je sliku sa mnoštvom djece i ona je izbrojala svoje ime i prezime te tako, slučajno, izabrala ovog dječaka. Kara padronka znači nešto kao “dobra gospodarica”)

Za život!

vietnamRatni sukobi nisu sporadična nego konstantna pojava na našoj planeti. Ima onih koji vjeruju da su oni jednostavno odraz jednog većeg kosmičkog duhovnog sukoba između dobra i zla. Samo u toku ove godine, ako je vjerovati web stranici Wars in the World desilo se preko deset ratnih sukoba (Sirija, Afganistan, Irak, Pakistan, Nigerija, Kongo, Južni Sudan, Izrael, Ukrajina, Libija …) u kojima je poginulo preko1000 hiljadu ljudi. Isti izvor navodi dalje podatke o „malim“ ratovima (Centralnoafrička republika, Indija, Mali, Filipini, Rusija, Somalija, Jemen …) u kojima je poginulo između 200 i 1000 ljudi, te o još manjim, sa „neznatnim“ ljudskim gubicima (Alžir, Kolumbija, Kongo, Etiopija, Malezija, Burma, Turska, Tajland… ), ispod 200 osoba. U trenutku pisanja ovog teksta medijski su bila najpokrivenija dva. Prvi je onaj u Izrealu, između državne vojske i Hamasa. Drugi, na teritoriji Ukrajine, nije toliko geografski bliži nama, koliko možda emotivno, te na još neke načine. Continue reading “Za život!”

Zašto su oni mrtvi?

vijenacOvo drevno filozofsko pitanje mi je nedavno postavila moja petogodišnja ćerka dok smo se autom vozili pored jednog groblja. Sve češće sam nemoćan pred njenim glasnim razmišljanjima: jednostavne odgovore nemam, ni za nju a ni za sebe. Zaista, zašto?

Zašto je manje od 5000 ljudi (kao da je to malo) ovih dana stradalo na Filipinima i ko zna koliko još njih umrlo od gladi, bolesti i, oni redovni, od starosti – onih koji nisu tako bombastična vijest medijima gladnih senzacija? Zašto? Continue reading “Zašto su oni mrtvi?”