Istinski zabrinut za dugotrajni uticaj televizije na mlade ljude (velikim dijelom iz ličnog iskustva) prenosim ovaj tekst u nastavku sa tuđeg bloga vjerujući da ja nisam najadekvatniji da pišem o tome (iako sam se usudio već nešto prepisati) jer nemam televiziju u kući. A za sve one zainteresovane za produbljivanje ove teme kroz čitanje dobre knjige (ovdje možete vidjeti o kojoj knjizi je riječ) koju sam odlučio da poklonim onome ko mi se najprije javi mailom. U pitanju je knjiga “Daljinski kontrolisani.” Nastavite čitati tekst …
Nedavna dešavanja na „Farmi“ ponovo su aktuelizovala neka dugo prenebregavana pitanja! Kakva je i kolika uloga TV-a i medija uošte u današnje vreme? Da li postoje granice (ukusa, morala, etike,…) koje se ne smeju preći? Da li je danas manje opasno dati detetu kockice koje može da proguta, ili mu dati da gleda televiziju?…
Televizija je kreirala i pomerala granice društvenih ukusa i vrednosti još od svog nastanka. Emisije i sitkomi iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka sa stereotipnim porodicama na sofi ispred TV-a, sa stepeništem u pozadini i ćaknutim komšijom nisu više bili dovoljni publici čiju je glad morao da zadovoljava sve raznovrsniji meni. Medju medijima, televizija je prva prošla kroz crvenu traku uticaja i ubrzo odlučila da svoj uticaj iskoristi materijalno. Profit je postao osnovni cilj, borba za što veću gledanost bivala je sve bezobzirnija, a sve to na štetu kvaliteta tv programa, na štetu gledalaca, i u krajnjoj liniji na štetu samih tv kuća!
Tv emisije i programi danas su puni eksplicitnih scena nasilja, seksa, uvredljivog jezika, nepristojnog ponašanja,… Ipak, ti programi nisu ništa drugo do slika i prilika trenutnih društvenih normi i standarda. S druge strane, televizija je ta koja nam je prvo nametnula te standarde i kodekse ponašanja, ili nam bar srdačno pomogla u njihovom prihvatanju. Tu negde shvatamo da smo se upleli u Vrzino kolo, odnosno da je naša dilema „kvaka 22“!
Na vrhu lestvice podilaženja najnižim strastima publike popeli su se tzv rijaliti programi, koji su se kod nas pojavili pre nekih četiri godina! Veliki Brat, Farma, Trenutak Istine,…i njihovi VIP klonovi bivali su sve bezobzirniji, suroviji i siroviji, sve isprazniji, a sve gledaniji! Reciklirane VIP ličnosti pronašle su novo zanimanje: učesnik rijaliti emisija, kako god se one zvale! Više nisu u modi kvizovi i emisije u kojima se traži i ceni znanje, inteligencija, kreativnost. Sada je poželjno da učesnici budu što gluplji, što vulgarniji, što neotesaniji, što više spremni na blamažu! Sa ovakvim receptom, gledanost je zagarantovana!
Kada sam ja išao u osnovnu i srednju školu, na tv ekranu su se vrtele emisije Opstanak, Branko Kockica, Posle 2000-te, Metla bez drške, … Danas, ta imena deci ne znače ništa. Ona prepričavaju dogadjaje na Farmi ili u Velikom Bratu i skupljaju sličice Milana Stankovića! U periodu kada deca traže svoj lični identitet i izgradjuju odnos sa porodicom, društvom i suprotnim polom, zanemarujući uticaj medija i televizije na njih, zanemarujemo i njihovu, ali i svoju budućnost!
U Americi i Britaniji već 15 godina unazad anti-TV kampanje organizuju „Nedelju Bez TV-a“ (TV Turnoff Week). Svake poslednje nedelje u Aprilu, ljudi se pozivaju da se što masovnije priključe akciji i gledanje tv-a u tih nedelju dana zamene drugim aktivnostima, druženjem, sportom, učenjem novih veština, odlaskom u prirodu ili biblioteku,… Gotovo 25 miliona ljudi se u proseku odazove ovoj akciji, posle čega 80% njih manje vremena provodi uz TV, dok 15-ak procenata skoro da prestane da gleda TV. Po njihov proračunima, prosečni 19-ogodišnjak u Americi u toku svog života vidi 350.000 reklama i 18.000 ubistava na televiziji! Šta reći na ovaj podatak?
Ovakava klima nije i ne može da nastane odjednom. Ona je stvarana godinama i decenijama. U zemlji sa gotovo konstantnim socijalnim i političkim talasanjima, mase su morale biti nečim umirene, zabavljane! Emisije kojima se podstiče razmišljanje nisu bile poželjne. U takvom okruženju je nastao turbo-folk, za njim je usledio Grand i cela Pink-(ne)kultura! Pink i Saša Popović su godinama kreirali i nametali javni ukus i mnjenje, degradirali shvatanje pojma zabave! Ni državna televizija nije bila bolja, jer su klonirane serije Siniše Pavića i Zdravka Šotre imale isti (mada mnogo latentniji) efekat na društvo! Ljudi gledaju ono što im se nudi, često nekritički, i dan za danom, sve manje reaguju na ono što im je isprva šokantno. Granice njihovog ukusa se spustaju, a sa njima i moralne i etičke norme postaju porozne. Deca stvaraju svoje idole, odrasli se vezuju za likove sa ekrana i stvaraju mentalne odnose. Zato i ne čudi što je onomad grupa ljudi zamalo napala Ćeranićku na nekoj beogradskoj pijaci, kao posledica slike koju je o njoj stvorila Farma!
Mediji neosporno formiraju naš ukus! Televizija pre svih kreira dominantne kulture obrasce! Onda, pazite i birajte šta gledate! I, gledajte manje, a mislite više!!!
Preneseno sa PARADOKSIJA